Смисао
Конклузивно исправно / неисправно - базично / рудиментарно - суштинско / бесчулно ... Ако се са становишта чулности лепота не схвата суштински кроз степен трансформабилности дисхармоничног ка хармоничном, онда је и историјски концепт оправданости егзистенције истинит/прихватљив и супротно непотребан/неприхватљив скроз погрешан... Као што сам још увидео и сам - етика је изнад естетике... Питање часности и прихватљивог концепта схватања егзистенцијализма је онда и историјски гледано под велом релативности... Апсолутизам се стога може посматрати и релативно ако је оправдано неким вишим разлозима... Ситуација са планетарног аспекта и односа хармоничности/дисхармоничности тела и празног простора би требало да буде прихатљива и елемантарна логика егзистенцијализма... Према томе и визији будућег аспекта живота на планети, нарушавање концепта етике, естетике би требало посматрати и истовремено фундаментално интервентно - морално етично релативно... Значи уколико командна одговорност постоји за неморалне релације - рат, сукоб, и сл. решење треба тражити на поприлично једноставним концепцијама односа између 2 стране... Уколико једна страна делује хармонично, а друга дисхармонично - према проблемском схемом хармонична страна треба да делује на дисхармоничну у смислу успостављања хармоније... Као што и знамо и историјски гледано, ако је суштина хармоничног у естетици и схватању пријатног кроз хуманост и човечност као базичног параметра религије живота, онда и опстанак врсте зависи не само од егзистенцијализма и потребног деловања функционисања живота, него и просторно-етичног кодекса укупног живог света...
Што се тиче веровања и вере - хришћанство, будизам, хиндуизам, ислам, ... (рецимо - овде сам ја ставио на пр. на прво место хришћанство) ...
Ако је базична схема (долазак месије на планету у виду бића које делује на бића исте врсте тачна, онда је и суштина погођена - на пр. питање би било : ако је сад пак човек најсуштинскији параметар приче све и ако у причи свој не би ни било осталог - па ваљда и дејство треба да буде просвешћујуће суштинско исправно - човек прав и здрав је потребан и цењен кроз исте параметре и према свему и свачему уколико је дејство посматрано кроз време мисије једнако и усмерено просвешћујуће и благодарно суштинско - делотворно хармонично позитивно)...
Ако сад пак месије није никада ни било (ово наравно је помало и непроверљиво), питање религиског схватања и концепта веровања у неку дубљу срж би било исправно и без месије... Са становишта јединке, то би било отприлике слично релацији : ако нисам за себе, онда нисам ни за друге, а због тога ако нисам ни за друге - питање гласи суштинско - који је то виши смисао срж егзистенције... Просто речено, на пример : биће је биће - не мора бити ни лепо ни ружно, ни паметно ни глупо, ни привлачно ни непривлачно, ... стога би требало да произађе и морални кодекс живота : ако дејствујеш бесчулно према животном станишту у смислу етике живота, прилично нарушаваш релације оправданости егзистенције и обрнуто оправдаваш их ако чулно делујеш етично...
